Izvorišta nisu bogzna kakav prizor u poznu jesen. Stare istrošene upravne zgrade i noviji objekti sa fasadnom ciglom okruženi utrinama i zemljanim putevima oivičenim šibljem. To je prvi utisak izvorišta Meminac na koji stižemo sa Radetom iz Vodovoda.
Prvi put smo na „Memincu“ koji već 20-ak godina važi za pomoćno izvorište, nekada glavno mesto sa koga su Požarevljani dobijali vodu za piće, sve dok ga nisu deaktivirale septičke jame sa kojima su navučeni nitrati koji su zagadili bunare i praktično ga isključili sa mreže početkom ovog veka.
Dugo se vagalo kako i šta sa Memincem. Reversna osmoza koja je trebalo da ga oživi uvek se pokazivala preskupom za pokretanje, a pre nekoliko godina i prevaziđenim konceptom.
U međuvremenu radilo se na širenju kanalizacije i zatvaranju septičkih jama u obližnjem naselju, čime su stvorenim potencijalni uslovi da nekad, u budućnosti, Meminac ponovo bude u igri, ali godine i decenije bi trebalo da prođu dok se svo to zageđenje ne očisti iz bunara koji su napajali ovo izvorište i grad.
Sada, s potragom za vodom u dubljim slojevima zemljišta na ovoj lokaciji, Meminac bi, koliko već početkom naredne godine trebalo ponovo da bude u funkciji.
Jedan dubinski bunar je izbušen tokom proleća. Analize su veoma dobre. Voda sa vrlo niskim količinama nitrata, nimalo tvrda kao požarevačka na koju smo navikli. Ostali parametri sasvim pristojni.
I tu je taj bunar na svega par desetina metara od ulaza na izvorište. Sada je to cev koja viri iz zemlje, obezbeđena ventilom. Već za par meseci ovaj bunar biće natkriven i povezan cevima sa glavnim postrojenjem, a Požarevljani će ponovo biti u mogućnosti da piju vodu sa Meminca posle čitave dve decenije.
Bušenje drugog bunara odigravalo se prethodnih dana na sasvim drugom kraju ovog kompleksa. Do njega smo bili prinuđeni da stignemo terenskim vozilom Georada, firme koja je zajedno sa Vodovodom i kanalizacijom učestvovala u planiranju dubinskih bunara i koja je angažovana na njihovom bušenju.
Boris, rukovodilac radova, koji prevozi cevi za zatvaranje bušotine gleda u našu laku obuću i smeje se. U trenutku kada terencem stižemo na gradilište postaje nam jasno i zbog čega. Blato je na sve strane! Pažljivo stajemo po otiscima guseničara kojim je dopremljena mašina sa visokim kranom za bušenje. Tu izgleda da je blato najtvrđe. Pozdravljamo se sa radnicima. Nema padavina od subote, ali oni najbolje znaju u kakvoj kaljugi su radili tokom kiše prethodne nedelje.
Ovde su došli sa drugog požarevačkog izvorišta – „Ključ“ na kome su završili tri dubinska bunara. Boris nam potvrđuje da je izdašnost tamošnjih bunara u skladu sa očekivanjima.
Pored viskog krana bušilice i radničkog kontejnera nalazi se i bazen sa vodom koja se koristi u procesu bušenja. Podižu se masivne PVC cevi kojima se obezbeđuju zidovi bušotine. Čitav prizor nalikuje scenama iz postapokaliptičnih filmova i ko bi rekao da je to prethodnica za dobijanje zdrave pijaće vode.
Radnici su iskusni i znaju svoj posao. Ovo je sedmi bunar koji završavaju u Požarevcu, a koji će uz preostalih šest davati ukupno oko 120 litara u sekundi izuzetno kvalitetne vode. To je trećina kapaciteta koju požarevački Vodovod trenutno ima i isporučuje u špicevima potrošnje, a vodeći računa da kombinacija postojećih plitkih bunara (do 18 metara dubine) bude takva da količine nitrata u njima budu u granicama koje ne ugrožavaju zdravlje.
Sa dubinskim bunarima na mreži sve će biti lakše, kako u pogledu nitrata, tako i količina koje se isporučuju. Biće dovoljno i za još tri sela južnije, ali i širenje samog grada.
Odlazimo sa gradilišta sa blatom na đonovima i par fleka od gline na pantalonama, dok jedan od radnika doslovno do pojasa stoji potopljen iznad bunara nameštajući cev koja se potapa do čitavih 114,5 metara dubine.
Tekst je nastao u okviru projekta „Razvojni planovi – unapređenje komunalnih sistema i usluga u cilju poboljšanja kvaliteta života građana Požarevca“ koji podržava Gradsko veće Grada Požarevca. Stavovi koji su izneti u medijskom projektu ne izražavaju nužno stavove organa koji je podržao njegovu realizaciju
