Pored prihoda, pepeo bi mogao i da snizi cenu gradnje. Dok Evropa iskoristi više od 90 posto pepela, EPS uspe da proda najviše 6 odsto.
Pepeo je počeo da se koristi 1953. godine u Sjedinjenim Državama, u gradnji brane Hangri Hors. Bio je značajan građevinski materijal brojnih znamenitih objekta – najviše zgrade na svetu Burdž Kalifa i danskog mosta Velikog Belta.
U Evropi je neizostavan u izgradnji putne i železničke infrastrukture, betona, nasipa na rekama. Srbija ima ogroman potecijal pepela, ali je neiskorišćen.
Prof. dr Jovan Despotović, član UO Inženjerske komore Srbije kaže da imamo 700 miliona tona pepela.
“Kako god računali, kako god kalkulisali, polovina se baci, pola prospe, vertar raznese. To je neviđeno bogastvo, odnosno naš zlatni grumen“, kaže Despotović.
“Postoji Uredba o tehničkim i drugim karakteristikama pepela kao građevinskog materijala. EPS ima tu sirovinu, međutim, ne dešava se taj ključni korak povećanja korišćenja pepela“, navodi Milena Đakonović, direktorka Sektora za energetsku efikasnost u EPS-u.
Problem je što se u našoj zemlji pepeo vodi kao otpad. Dok je sa gipsom situacija nešto bolja. On je nus proizvod postrojenja odsumporavanja u kostolačkim termoeltranama koje gips prodaju cemetarama u zemlji, a veći deo izvoze u Rumuniju.
“Kostolac je uspeo da upiše gips u Evropski registar hemikalija, takozvani rič sertifikat. I kod nas je upisan u Registar nus proizvoda – tako da naš gips prodajemo“, navodi Željko Ilić, direktor za proizvodnju u TE Kostolac.
Iako je zarada minimalna, prodaja je veoma značajna, jer EPS tako smanjuje troškove preskupog odlaganja na deponije.
ilustracije TE2 Media
