(The Urosh) – Sećam se da sam negde između trećeg i petog razreda osnovne škole postavio ovo pitanje školskim drugovima i drugaricama u internoj anketi. Zapravo, moja torba je osim knjiga i svezaka u tom periodu bila ispunjena gomilom papira sa najrazličitijim upitnicima. Njih nikako ne bi trebalo mešati sa klasičnim đačkim leksikonima i već ustaljenim pitanjima imaš li simpatiju i šta slušaš. Simpatiju nemam, dabome, nisam lud da ti kažem, a svake noći slušam svoje davnašnje neostvarene želje kako mi vrište na uho.
Inače, nakon svakog sličnog anketiranja, izašao bih pred razred i saopštio rezultate i svi su slušali sa pažnjom. U tom uzrastu moji školski (odvratnog li izraza, hej školski, školska) drugovi već su probirali najrazličitije profesije koje su se ređale u odgovorima, poput lekara, učitelja, vozača, fotografa, pilota… Samo sam ja u razredu, a verovatno i mnogo šire hteo da budem predsednik SFRJ, niko drugi.
Sad, kada mi naviru sećanja iz osnovne škole, shvatam da se moglo nazreti čime ću se baviti u budućnosti. Anketira decu i ispituje javno mnjenje, neprestano vrti točkiće za pretraživanje radio i televizijskih kanala po uređajima, čita Politiku, snima intervuje na kasetofonu, zna sve članove predsedništva federacije, u višim razredima piše političke kozerije o Anti Markoviću.
Kada su me kao prvaka učlanili u školsku biblioteku, rekli su mi da mogu da izaberem prvu knjigu na revers. Vratio sam se do bibliotekarke sa knjižurinom od 500 strana gde su bila neke sažete Titove izjave povodom raznih društvenih tema. Bibliotekarka me je prostreljala pogledom, otela mi knjigu iz ruke i tutnula slikovnicu koja se otprilike zvala „Pera i Žuća idu na izlet sa dekom i bakom“. Bio sam zbunjen, a ona mi je rekla da ta knjiga koju sam izabrao nije za moj uzrast.
Elem, zašto niko ne sprovodi ozbiljna istraživanja među mlađom školskom populacijom o tome šta bi želeli da postanu kad porastu? Pretraživao sam neko vreme internet i ništa slično mi nije izlazilo među rezultatima. Zar nikog ne zanima šta bi klinčurija danas odgovorila na takvo pitanje i šta bi to govorilo o društvu u kome živimo, odnosno okruženju u kome ta deca odrastaju?
Jedan domaći sajt koji očigledno objavljuje kopirajterske tekstove, navodi da se interesovanje za buduća zanimanja se kod dece javlja oko četvrte godine. Ovo interesovanje se formirana osnovu informacija iz svog najbližeg okruženja (zanimanje roditelja), igara različitih uloga sa vršnjacima ili iz medija (sadržaji sa TV-a, interneta, igara na kompu…), pri čemu dete stiče neku maglovitu predstavu o tome šta bi želelo da bude kada poraste. U ranom uzrastu, uobičajeno je da devojčice žele da budu učiteljice, pevačice, balerine ili ono što su njihove mame, dok dečaci žele da budu doktori, majstori, policajci ili ono što rade njihove tate. Sad, stvarno ne znam. Moram da kažem da nisam primetio da je neko od mojih sinova ikada pokazivao ozbiljnije interesovanje da se bavi novinarstvom.
Kada sam starijeg sina, sada već studenta, pre neki dan pitao da li čita moje vesti, odgovorio mi je odrično. Zašto? Sve što je važno, već će čuti od nekoga, i ako je zaista potrebno izguglati tu vest. Osećao sam se, iskreno, pomalo poraženo jer sam imao pristup analitici u firmi u kojoj sam do nekoć radio i uvid koliko su ljudi vremena provodili čitajući tekstove koje sam objavljivao. No, jasno je da danas mediji i novinari širom sveta imaju problem kako privući pažnju mlađe populacije.
Vratimo se osnovnoj temi. Stariji sin se školuje za menadžera i to je nešto što bi više odgovaralo poslovnom profilu moje supruge. Pre nego što spomenem mlađeg, koji je učenik trećeg razreda, postavio bih vam pitanje, šta bi po vašoj pretpostavci danas odgovorila deca tog i sličnog uzrasta (8-12 godina) u vezi profesije u kojoj sebe vide u budućnosti? Neko bi mogao da se naruga i kaže da žele da budu jućuberi poput Bake praseta ili pevačice narodne muzike. To je, recimo, nešto što sam i ja pomislio.
Supruga je na to prokomentarisala da se radi o ipak kompleksnom pitanju i da se deca u tim godinama uglavnom projektuju u profesijama u kojima vide da su odrasli ljudi srećni i zadovoljni. Dakle, uopšte nije neobično što bi vaš sin poželelo da bude kao Dex Rock ili vaša ćera možda kao Rada ili Dragana, pa da ima i svoj dvorac i da bude srećna u njemu.
Kada sam danas pitao mlađeg sina šta bi želeo da bude kad poraste, odgovorio mi je kao iz topa – programer, da pravim igrice! Zašto, oko tatino, programer? Zato što imaju veće plate od svih drugih. Zarađuju milione koje ponovo ulažu u razvoj igrica koje on voli. Malac već ima nekoliko ideja oko video igara koje bi napravio i o tome je govorio sa takvom dozom ozbiljnosti i rešenosti da bi se posramili mnogi odrasli ljudi koje poznjem. Ranije je naravno i on želeo da bude jućuber, a razlozi su očekivani – dobra zarada, popularnost i zabava.
Tu mi je negde sinulo i gde je problem sa mojim novinarstvom u njihovoj agendi. Jednostavno, uglavnom nije izgledalo da sam srećan i zadovoljan. Opet, na neki način bila posledica mojih izbora i odnosa.
A, šta je sa mojim klinačkim željama i gde sam danas u odnosu na te projekcije?
Otprilike su se stvari ovako razvijale. Odrastate u okruženju gde su odrasli bili politički i društveno aktivni i izgledalo je, uvaženi i zadovoljni svojim angažmanom. Društvo uređeno, država cenjena u inostranstvu i svetlosnim godinama daleko od ratova. Sva objašnjenja u vestima uglavnom sam dobijao od bake koja mi je pričala o svojim aktivnostima u političkom životu i upoznala sa osnovnim znanjima o društvenoj zajednici u kojoj smo živeli. Takođe, ne mali broj puta prisustvovao sam javnim sastancima po mesnim zajednicama, gde se o svemu diskutovalo sa pristojnošću i uvažavanjem, te svakodnevno sa roditeljima susretao ljude koji su bili na nekim javnim funkcijama. Well, zašto i ja ne bih bio jednog dana neko ko će biti na čelu svega ovoga? Baš dečje, naivno.
Svet je vrlo brzo ušao u hedonizam devedesetih, ja u galopirajući pubertet, a država u haos. Čitava predstava se urušila kao kula od karata,a portreti jednog čoveka popadali sa zidova. Političari su postali zli, mediji nemoralni, a čitavo društvo blago rečeno podivljalo. Bilo mi je sve teže da se fokusiram na budućnost jer se u sadašnjosti nismo dobro snalazili. Moja porodica ostala nepromenjena i čvrsto privržena starim moralnim principima u eri kada su počele da cvetaju drugačije „vrednosti“, a ja sve zbunjeniji i nezainteresovan da učinim bilo šta da pokrenem sebe. Verovatno bih zalutao stranputicama, da nisam sasvim slučajno dobio priliku da se isprobam u novinarstvu, onom odgovornom i usmerenom na rešavanje problema u zajednici. U početku sam cilj čitavog svog angažmana video u borbi za izgradnju normalnijeg društva, a onda se dogodilo da verovatno i ja odrastem i shvatim ono što su mi, istina je, na samim počecima poručile iskusne kolege. Profesionalno ostvarenje nije izostalo, naravno. Ali, važno je biti u pokretu. Što se politike tiče, ljudi, dajte, malo ozbiljnosti…
Ovu priču ću umesto svojih ličnih i profesionalnih izbora i ishoda privesti kraju podsećanjem na optimistične šezdesete godine 20.veka kada su zbog Nila Armstronga i Jurija Gagarina svi klinci zapadnog, sovjetskog i nesvrstanog sveta želeli da budu astronauti, odnosno kosmonauti.
Danas to većinom žele deca u Kini, dok se Zapad kao što već negde pretpostavljamo okrenuo vlogeraju i jućuberiji. To je pokazalo jedno istraživanje koje je obuhvatilo uzorak od 3.000 dece između 8 i 12 godina u SAD-u, Velikoj Britaniji i Kini. Iako se radi o malom uzorku i činjenici da su deci je prilikom istraživanja ponuđeni vrlo ograničeni izbori zanimanja, postavlja se pitanje šta ovakvi rezulati govore o društvu i role modelima koji su ponuđeni klincima i pubertetlijama.
Koliko je njih u Srbiji međuvremenu naraslo istripovano da su neki „narkosi“ i bossovi dok su im roditelji zevali u rijaliti stajnjake po televizijskim kanalima, a učiteljice u školi razmenjivale samolepive sličice „Zvezde granda“
Daj, bre, Uroše, malo optimizma!
Okej. Imam potrebu da verujem ovim klincima. To što sam otac nekog wannabe programera koji sa 9 godina već razmišlja o svom biznis planu, kao i otac već poluoformljenog menadžera može samo da mi imponuje. Takođe, verujem da će nas ovi najmlađi koji su se rodili konketovani na društvene mreže, a koje apsolutno ne dotiču opterećenja savremenog društva, prijatno iznenaditi budućnošću koju će kreirati za neku decu koja će tek doći. Mi to, moramo priznati, nismo umeli da uradimo na valjan način.
