Požarevac, 5.4.2021. (foto: UU)
Prvi ponedeljak u aprilu na požarevačke ulice izmamio je vasceli živalj da se priseti kako to izgleda sedeti u bašti kafića k’o gospodin čovek i satima cevčiti kratki eKspreso sa kiselom.
Poradovalo se tome staro i mlado, kao da je kakvo crveno slovo u kalendaru gde je pojam „papa“ utisnut malim slovima i zagaravljen, kao vašaru koji je jednom u godini, a i tad je pitanje dal’ će biti.
Nasmejani ljudi sa posebnim užitkom ispijali su kratke gutljaje omiljenog crnog napitka, presecajući ga osvežavajućom kiselom vodom sa limunom ili bez njega.
„Kao da sam pre 100 godina poslednji put bila u kafiću“, priča mi starija gospođa. „Izašli smo ja i prijateljica da se ispričamo na miru. Kući ne možemo. Kod mene moj matori šišmiš, još je živ, stalno gleda vesti i ućutkuje nas. Kao nešto važno će da čuje, pošandrcao čovek. A ona živi sa porodicom i ne možeš pošteno da se istračariš jer nas stalno obleće njena snajka i pita da li nam je dobro. Naravno da mi je dobro, ruskom sam se vakcinisala, našeg divnog predsednika Putina.“
U tom trenutku nam prilazi momak na biciklu i traži 20 dinara. Žene odmahuju glavom, a ja sirotinja prebiram po džepovima, ali sve same pedetodinarke, lepo se živi. Pitam ga da li je srećan što ponovo rade bašte.
„Jesam, sad ima mnogo ljudi da pitaš. Ranije smo svi išli kod pekaru jer samo to radilo ili na ulicu tu malo šta zakačiš kod trafiku, a sada sam ja ovde, ona dvojica u Barili, a jedan otišo u Đuru, ali tamo slabo daju, znaju nas. Ovde ima stalno drugi ljudi. A, imaš 20 dinara da jedem nešto?“
Kažem da nemam i pitam ga za bajs koji ne ide uz njegovu pojavu. „Moj, majke mi“, kaže i odlazi.
Batez, žvaće kašičicu. „Sine, zaboleli me zubi, teška vremena, a možda i godine stigle, razumeš? Saću ja ko oni penzioneri da tražim da mi poklone neke vitamine, kalcijum, hlor, znaš ono. Ma, kako braćala da se napravi neki posao? Šta očekuješ, da sedimo u parku ko penzioneri i hranimo vrane dok pričamo o ozbiljnim situacijama? Kaži ti tvojim gazdama koji te plaćaju da trčiš ovde i smaraš ljude da pišete kako pod hitno da se vrate i kafane i restorani. Tu je biznis, a ne ko džukci da se sunčamo po kafićima sa sirotinjom.“
Da li ste se vakcinisali? „Ma, jesam rođače. Bilo jednom kao imate pritisak. Ko bre ima pritisak? Od koga? Bodi to da idem posao da radim“. A radite negde? „Ma, tu nešto valjam. Tako…šta si ti neki inspektor, a?“
Mi smo studenti smeju se dve devojke i mladić. „Znaš li kako je nama bilo teško“, priča devojka. „Studiranje je onlajn, obaveze, porodica, matorci rokeri, primaju se kao sadnice. Ne možeš ni Sinana da pustiš da se veselimo. Mislim, muzika je njesra po kafićima jer i to neki matorci drže, ali šta da se radi. Samo trebalo je do ponoći da puste. Šta korona napada samo posle 22 sata, daj molim te!“
„I diskoteke i koncerti“, ubacuje se jedan od mladića. Kad ste poslednji put bili na koncertu? „Ono kad je bio Đani, jeste“.
Stari prijatelj kafedžija prevrće očima. „Nemoj samo da slikaš, otkud znam šta mogu da izmisle. Ono što su rekli na televiziji ja sam tako i namestio. Svi poštuju. A ko će nama sve da nadoknati sve ovo što nismo radili, da te pitam?“ Da li ti znači što možeš da otvoriš baštu? „Znači k’o kokoški sise. Ja imam nekoliko stolova u bašti, a od toga realno ne mogu da popunim više od pola,pa mi konobari još cimaju mušterije, te razmak, te nemoj tu. Ovi se kao nešto ljute, ali prijatelju ja od tvoje ljutnje nemam ništa. Mogu samo kaznu da popijem. Idi u megamarket, pa se gužvaj, zabole me. E, a vidi danas kao nešto sunčano, ljudi se prošetali. Uveče će da bude pustinja, a od sutra ponovo zima. Hvala nizašta. Samo nas zajebavaju“.
Srećem drugara. „Kako je“, pita. Sranje živo, ali idemo na kafu!
(likovi, razgovori i lokacije u ovom satiričnom tekstu su fiktivni i plod su mašte autora. Svaka sličnost sa stvarnim likovima i događajima je slučajna i nenamerna. Fotografije su nastale u Požarevcu. Ilustruju isključivo ponovni rad bašta u kafićima i u bilo kom drugom smislu ne prate narativ u tekstu)
