Identitet jednog društva ogledalo je delovanja pojedinaca koji ga čine. Ljudi sa vrlinama uzor su i ponos društva koje razlikuje moralno dobro od zla. U naopakom društvu koje negira ova dva pojma ili izvrće njihovo značenje, pojedinac sa vrlinama je anomalija, njegova izvrsnost se doživljava kao nedostatak, a on sam kao pretnja .
Upoznajte Ivana Petkovića, 45 godina, čoveka koji svakog dana putuje vozom na posao. Udobno zavaljen u solo sedište vagona prve klase, on kao i svakog jutra tokom polučasovnog putovanja uživa u kroasanu sa čokoladnim kremom i ispijanju kafe iz malog kariranog termosa. Zraci Sunca probijaju se kroz krošnje drveća koje promiču uz prugu i padaju na listove novina u njegovim rukama.
Petković je novinar u lokalnom internet portalu. Iako njegovo zvanje ljudi doživljavaju na različite načine, on smatra da svoj posao radi ispravno. Najkraće to bi moglo da se opiše kao pružanje relevantnih informacijagrađanima o dešavanjima i bitnim odlukama u lokalnoj sredini i nadzor nad korišćenjem svega onog što je javno i svima podjednako pripada. Iza njega je gotovo dvodecenijsko iskustvo, priznanje za doprinos javnom interesu i nekoliko nagrada za istraživačke i analitičke tekstove. Petković sebe posmatra kao ostvarenu osobu i ceni sklad koji je istrajnim radom ostvario u poslovnom i porodičnom okruženju. Obaveze obavlja rutinski, smatrajući da u svakom trenutku bez većih napora može da kontroliše okolnosti.
U ovom danu Petković uživa u svojim malim ritualima pre dolaska na posao. Međutim, voz kojim putuje promašio je skretnicu i Petković će uskoro dobiti lekciju u kojoj će shvatiti pravu vrednost sistema u kome živi, ali i njegovu ranjivost, odnosno potrebu da se neprestano održava i unapređuje.
Žagor u pristojno popunjenom vagonu prekida škripa metalnih točkova, voz usporava i staje. Kondukter se pojavljuje na ulaznim vratima putničkog vagona.
-Izvinite, šta se dešava i zašto smo stali? – obraća se Petković kondukteru.
-Kao i svaki put jer na ovom potezu su pokrali šine, pa moramo da puzimo dok ne prođemo. Srećom od sledeće nedelje zatvaraju ovaj krak pruge zbog nerentabilnosti, a ja ću u staro gvožđe kao tehnološki višak – odgovori ovaj ironično zastajkujući na trenutak, a potom, ne čekajući reakciju putnika užurbano produžava dalje stazom između sedišta.
-Putujem 20 godina ovom prugom i prvi put čujem za pokradene šine. Nerentabilnost, svašta – promrlja sebi u bradu Petković, a zatim ustade da bolje osmotri šta se dešava.
Sva sedišta su prazna, osim jednog na suprotnom kraju u kome sedi starica u crnini. Po njenom izrazu lica vidi se da nije iznenađena situacijom. Kondukter uz napor pokušava da zatvori vrata, ali mu ne uspeva. Petković dolazi do okna na čijem staklu je višegodišnji sloj prljavštine pokušavajući da vidi šta se dešava napolju i gde su nestali ljudi sa kojima je putovao. Ne primećuje bilo kakve pokrete i sa grimasom zbunjenosti se vraća u sedište. Ponovo uzima novine i pokušava da se koncentriše na tekstove u njima. Voz se uz tresak pokreće.
Časovnik na stanici pokazuje da voz više kasni nego što je putovanje trebalo da traje. Petković zna da je već propustio jutarnji brifing u redakciji. Sa torbom u kojoj je laptop i termosom u rukama trčeći prilazi jedinom taksisti koga je zatekao ispred stanice. Vozač sedi sa jednom nogom izbačenom iz vozila i prevrće u rukama zamašćeni papirni smotuljak sa burekom.
-Uf, može li do centra? – upita Petković vozača koji je taman zagrizao poveći komad i pritom otkinuo imalo papira.
-Ne može! – odbrusi vozač- Kad pojedem, onda može. A to će da sačekaš.
-Zašto nema nikoga? Šta se dešava od jutros sa ljudima? – uzvrati novinar.
-Svi su se ponapijali noćas kod kolege koji dobio radnu za Nemačku, pa ja morao da vozim duplu. Doktor zabranio da pijem zbog otekle jetre, pa više ne idem na veselja. Eto mi – naceri se vozač punim ustima i zalupi vrata ostavljajući Petkovića da stoji ispred vozila.
Petković ulazi u redakciju u kojoj se nalazi veliki ovalni sto sa šest stolica za novinare i jedan manji sto koji koriste sekretarica i žena iz marketinga. Njih dve nešto zaverenički pričaju i kratko otpozdravljaju. Na velikom stolu sedi samo jedna ženska osoba sa slušalicama na glavi i skroluje mišem dok zuri u monitor.
-Izvinjavam se što kasnim. Gde su svi? Vidim da i nama danas nedostaju ljudi –reče Petković dok u žurbi vadi laptop i kablove iz torbe.
-A gde se žuriš i koji to svi? Direktorka još nije stigla… – cvrkutavim glasom mu se obrati sekretarica.
-A njen muž, gazda…pa gledao si fudbal sinoć? – ubacuje se žena iz marketinga.
Obe mu se pobednički smeju. Osoba iza monitora ne reaguje. Novinar se okreće ka njoj.
-Šta ima novo Tanja? – reče on pokušavajući da nadjača zvuk u njenim slušalicama.
Redakcija lokalnog internet portala. Četiri osobe sede u prostoriji. Kroz odškrinuti prozor dopire zvuk automobila koji prolaze ulicom. Negde u daljini čuje se lavež pasa.
Petković nešto ispisuje u notesu. Odlaže hemijsku olovku i obraća se koleginici koja sedi pored njega.
– Kad nas već nema dovoljno za redakcijski sastanak, hajde da se nas dvoje dogovorimo šta ćemo i kako ćemo. Inače, jel danas neka slava? Mislio sam i da je vikend… Okej, video sam da fontana u centru ne radi i da je puna prljave vode. Trebalo bi da se kontaktira firma koja je održava. Zakazana je skupština. Ovi predlozi odluka su mi nekako sumnjivi, pa bi trebalo da se pozove lokalni antikorupcijski savet i uzme njihovo mišljenje o članovima 6, stav 1, 12, stav 3 i 13, stav 1, ako to možeš. I…i sinoć sam video na izveštaju automatske stanice da su povišene vrednosti sumpor dioksida i suspendovanih čestica u vazduhu, pa možda ne bi bilo zgoreg da se pozove inspekcija za zaštitu životne sredine….Psi lutalice. Par njih je jutros ispred opštine. Znači prihvatilište, to mogu ja, kao i ovu tačku u vezi revidiranja investicija iz budžeta. Šta kažeš? – reče Petković glasom punim elana.
-Antikorupcijski…šta? – jedva prozbori Tanja, dok su dve druge osobe u šoku posmatrale Petkovića.
-Znaš, jutros je zvao zamenik predsednika skupštine i rekao da mu se ne sviđa fotografija koju si postavio na sajt. Rekao je kako je milion puta do sada napomenuo da može da se objavljavljuje samo desni poluprofil, ne levi, ne anfans, ne od pozadi (kikotanje) – usplahireno se ubacuje u razgovor sekretarica.
-Anfas…
-Molim?
-Anfas se kaže. Ne anfans – ravnodušno će Petković.
-On je meni rekao anfans – uzvraća sekretarica.
-Pre svega, ja nisam lični fotograf lokalne samouprave i ne tiče mi se da li će bilo šta da im se svidi – odbrusi on.
-Mislim da bi trebalo da razmišljaš o onih par miliona koje godišnje dobijamo za praćenje rada lokalne samouprave i njenih funkcionera– reče važno sekretarica.
-Šuške, šuške i ne vidimo ih – ponovo se ubacuje žena iz marketinga.
-Praćenje rada lokalnih funkcionera, slikanje i promocija za pare. Da li su svi danas vickasti ili sam promašio posao, grad, život – Petković skreće pogled ka ženi iz marketinga – I šta je sa tim fudbalom?
-Juriš fontane po gradu, a propustio si događaj sezone na Emiratima, cccc…– podrugljivo mu se obrati žena iz marketinga.
-A onda će da dođe i kad mu tražiš novac, on će da ti zeva praznim novčanikom i žali se kako nema prebijenu paru – podvriskuje sekretarica.
-Pare nisu problem, sestro…jer para nema – dubokom intonacijom žena iz marketinga podražava muški glas.
-A pun novčanik je kod njegove žene. E, pa, nepravda! – sada već urla sekretarica udarajući šakom u sto, toliko snažno da obara ovalni držač sa olovkama.
Tanja vraća slušalice na glavu. Petković, crven u licu, prebira po mobilnom telefonu.
-Da li nam je neko hakovao sajt? Kakve su ovo gluposti od naslova? „Punom parom u izgradnju infrastrukture“, „Mališani obradovali predsednika opštine“, „Opštinsko veće sa najboljim učinkom u istoriji“, „Uspešni rukovodioci, vredni neimari“ – nabraja on – Ali vidi ovo! Projekat za ostvarivanje javnog interesa „Mladi zdravičari“. Deca šalju zdravice koje kao sama pišu, a onda mi to objavljujemo. Hahaha– zacenjuje se Petković.
On pogledom traži čitav niz projekata koji se bave pravosuđem, korupcijom, problemom nasilja, ekologijom i finansijama, ali nailazi samo na šture izveštaje o jubilejima, folklornim susretima, prijemima i akademijama sa kilometarskim citatima i grupnim fotografijama ljudi koji poziraju u odelima ili uručuju priznanja i pehare.
Vrata se naglo otvaraju i ulazi žena srednjih godina sa sveže feniranom dugom plavom kosom razbacanom po ramenima. Na sebi ima usku belu majicu i crne kožne pantalone koje su napete do pucanja. Laminat krcka pod štiklama.
-Baš ste danas lepi gazdarice – pevajući se javlja sekretarica.
-I preglomazni!!! – progovara u sebi Petković.
-Ivane, predsednik opštine za 10 minuta ima konferenciju za medije u partiji. Zašto još uvek nisi krenuo? – na preplanulom licu direktorke se ocrtava slovo „o“ oivičeno debelim slojem kolagena.
-U partiji… – ponavlja Petković, uzima beležnicu, olovku, snimač zvuka i izlazi iz prostorije.
Prostorije partije na vlasti. Na zidovima posteri i slike sa kojih se kiselo osmehuju dve osobe. Jedna je premijer države, a drugi predsednik opštine. Na nekim slikama su zajedno, grle se, rukuju, ljube…Oko njih stranački simboli. Na sredini prostorije improvizovana govornica. Okružuje je petnaestak ljudi za koje Petković shvata da rade u medijima. Oniža devojka drži stalak sa mobilnim telefonom spremnim za živi prenos.
-Biće danas nešto epohalno? – upita je Petković.
-Kao i svaki put – odgovara ona.
Pojavljuje se predsednik opštine, odeven slično kao premijer sa jednog od postera i započinje obraćanje.
-Poštovani mediji, kako bih smo mogli da primetimo, ja kao predsednik opštinskog odbora i predsednik opštine, posećenost konferencija naše partije uvek je velika. Mi smo svoj program ugradili u programe i planove lokalne samouprave i beležimo značajne rezulate u infrastrukturalnom opremanju, poboljšanju turističke ponude i privrednom razvoju opštine…samo malo…Petkoviću sivi tiću, treba li ti još vremena da se postaviš? – prekide svoje izlaganje predsednik opštine.
-Ne, sve je u redu. Mislim, postavio sam se, hehe – odgovara Petković.
-Pa, ne snimaš video! Gde je prenos? – zasikta funkcioner.
-Jel mogu nešto da pitam? – Petković ustade sa stolice i nastavi – Da li ste svesni da sada kršite član 29, Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije?
-izlazi bre napolje! Napolje, ti jasno? – zaurla predsednik opštine, a dva korpulentna momka uhvatiše Petkovića pod miške, odvukoše do izlaza i izbaciše na ulicu.
Petkoviću na mobilni dolazi poruka od direktorke u kojoj piše: „Nema potrebe da se vraćaš na posao. Platićeš za ovo.“
Železnička stanica. Petković ulazi u sablasno prazan voz i prvi put primećuje koliko je nepodnošljiv vonj u vagonu kojim je jutros došao na posao. Pored sedišta su iste novine koje je zaboravio prilikom dolaska. Vrata se zatvaraju i kompozicija lagano napušta stanicu. Petković premoren spušta glavu i tone u san.
Ritmično kloparanje točkova prekida škripa i voz u jednom trenutku zastajkuje, a zatim prostoriju preplavljuje rumor ljudskih glasova. Petković se budi. Do njega stoji kondukter.
-Vašu kartu molim!
Petković mu pruža tiket, a kondukter zagleda komad papira.
-Da li je ovo neka šala? Ne znam ko vam je dao ovakvu kartu, ali moraćete da platite u vozu.
-Nema problema – Petković pruža novac i primećuje da je vagon ispunjen do poslednjeg mesta – Mnogo putnika danas, zar ne? – gleda u konduktera.
-Kao i uvek. Prijatno gospodine!
Kondukter se udaljava stazom između sedišta. Petkoviću zvoni telefon. Na vezi je njegova supruga koja mu saopštava da ga u stanu čekaju predsednik opštine i jedan član opštinskog veća radi dogovora oko neke poslovne saradnje.
-On je bio ovde!
-Ko on? – upita ga supruga.
-Nebitno. Kaži da mi nije dobro i da sam otišao do lekara.
-Da li ti je dobro?
-Videćemo, biće valjda – reče Petković i prekide vezu.
Ivan Petković – pogrešna osoba na pogrešnom mestu. Profesionalac kome nije bilo teško da upravlja svojim životom, a sada uplašen čovek ophrvan grižom savesti zbog dela koje nije počinio. Petković je novinar koji može samo da se nada da je sačuvao trunku integriteta koji je uživao, pre nego što je njegov voz zalutao na sporedni kolosek… u Zoni sumraka.
(Svi likovi i situacije u ovom tekstu su izmišljeni, a svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna.)
