spomen soba u zgradi SPS-a u Požarevcu (foto:UU/arhiva)
Dvadeset godina nakon što je Slobodan Milošević i konačno lišen slobode, društvo i dalje nije oslobođeno njegovog uticaja, a duh „porodice“ i dalje lebdi nad ovim prostorima na kojima se sukobljavaju tabori frenetičnih obožavalaca i nabusitih protivnika njegovog lika i dela.
Tako je i sa ovom mini serijom koja je mahom sočno ispljuvana na društvenim mrežama, a bila je i predmet čitavog niza besmislenih debata koje su nam priredile naše autistične televizije.
Možda je i njena najveća vrednost u tome što nije zadovoljila ni jednu stranu ove skupine zdušnih graditelja Miloševićevog kulta ličnosti, onih koji neupitno ističu njegovu ispravnost, odnosno ovih drugih koji Miloševića poimaju kao oličenje svega lošeg što je zadesilo naše narode i narodnosti.
Iskreno, nisam imao velika očekivanja. Uz ekran sam ostao samo zbog toga što je požarevačka „porodica“ imala presudan uticaj u mom profesionalnom određenju i zbog puke želje da vidim čitav niz likova sa kojima sam imao prilike da razgovaram kao novinar, sa mnogima baš na grobu u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.
Lično, najjači moj najjači utisak „Porodice“ je u tome što je crnohumorno prikazala da u svakom trenutku možemo vrlo lako da odletimo u vazduh ukoliko bi majmun neopaženo uleteo u tenak. Dok se odvija drama oko Bace i Milija, maše revolverima i razrađuju strategije, a nacija ciči u katarzičnom transu odbrane i poslednjih dana, punački dečačić i taksista u belom mantilu nesmetano švrljaju po utvrđenju u kome četnički vojvoda oružano štiti partizansku bajku od neoliberalne nemani.
O uzrocima nastanka četničko-partizanske bajke moglo bi naširoko da se raspravlja, ali nekom drugom prilikom. Bitno je da iz ove serije nećemo izvući bilo kakvu pouku, kao što to ne uspevamo poslednjih 30 godina, apsolutno nesvesni vremena i trenutaka u kojima živimo, sebe i svog položaja u odnosu na druge, duboko zagledani u svoje mitove i zablude.
Možda najslikovitiji opis našeg odnosa prema politici i uverenjima jednom prilikom mi je dao jedan od likova koji su bili okrivljeni da su sa Markom Miloševićem pretukli trojicu požarevačkih „otporaša“ 2.maja 2000.godine u centru grada. Prišao sam im jednom prilikom u holu Osnovnog suda i rekao: „Vas novinari ništa ne pitaju, da li imate nešto da kažete, kakvo je vaše mišljenje o svemu ovome?“ Samo su odmahnuli glavom, a jedan od njih je kratko odgovorio „Ma, šta da ti kažemo? Sve ti je to Zvezda-Partizan.“
Iako Miloševićevi fenovi već godinama zagovaraju ideju podizanja monumenta svom idolu, u Požarevcu je kao rodnom gradu „porodice“ ostalo više simbola koji predstavljaju svojevrsne spomenike njihove vladavine.
Široj javnosti najpoznatiji je Bambilend.
Toliko se puta u poslednjih 20 i kusur godina pisalo o ovom parku sa zabavnim, rekreativnim i uslužnim sadržajima i toliko pojedinci vole sa setom i u superlativu da pričaju o njegovoj veličanstvenosti, da bi moglo da se pomisli kako smo imali nešto poput Diznilenda u Požarevcu. Nismo, ni blizu, ali ne bih sigurno bio presrećan zbog toga 1999.godine.
Bambi park koji je stvoren saradnjom Miloševićeve firme Madona i tadašnjeg Bambija, uz podršku lokalnih vlasti u Požarevcu koje su ustupile zemljište.
bazen u Bambilendu (foto:UU)
Za osiromašenu raju sjebanu ratovima i bombardovanjem, Bambilend je bio spektakl, šarena laža da zaborave na nedaće i mesto da odvedu decu da se iskaču. Za neke druge dizelaška idila. Da se kao u turbo folk spotovima piju skupa pića i đuska u osvetljenom bazenčiću sa slanom vodom.
Iznad svih njih vijorila se zastava SFRJ, a posmatrala ih „porodica“ sa vrha imrovizovane kule sa koje se vidi čitav kompleks.
detalj iz Bambilenda (foto: UU)
Bambilend je danas ruina i izgleda kao da su ga pregazile katastrofe. Za lokalnu upravu je za sada nerešiv problem. Na tom mestu se planira proširenje sportskih sadržaja, ali deo zemljišta i dalje pripada „porodici“ koja ne želi da ga se odrekne bez naknade.
Porodična kuća u Nemanjinoj 41 gde su sahranjeni Slobodan i Mira.
Supružnici su sahranjeni u dvorištu porodične kuće ispod lipe pod kojom su voleli da sede u srećnim danima. Ovo mesto je svojevrsna Meka za Miloševićeve obožavaoce koji mu dolaze na poklonjenje na godišnjicu smrti, 11.marta. Neki od njih su spremni da potroše više stotina evra na taj dan samo da nekoliko sati provedu na grobu. Jedna od njih je Dara Radonjić iz Podgorice sa kojom sam imao priliku da razgovaram. Ona svake godine u podgoričkom Danu objavi čitulju Slobu, njegovu sliku drži iznad kreveta i sa njom stoji uz grob dok delegacije dolaze da mu odaju počast. Sve to sama finansira.
Dara Radonjić -levo, (foto:UU/arhiva)
Ulaz u dvorište postoji sa dve strane. Na jednoj od njih sam priveden 1998.godine kada je slobodno ću reći, ludi novinar iz SAD-a kome sam pokazivao Požarevac, došao na ideju da zatraži od policajaca koji su obezbeđivali lokaciju da obiđe kuću. Ljudi u uniformama su nas posmatrali sa nevericom dok je on objašnjavao kako je u Americi sasvim normalno da se obiđe Klintonov dom.
Diskoteka Madonna
Sa jednim N. u vreme dok je to bila diskoteka kojom je upravljao Miloševićev sin. Duh devedesetih živi u njoj i danas kada u njoj nastupaju najveće estradne zvezde i novi/stari idoli današnje omladine.
Međutim i dalje je neka vrsta prestiža nastupati i dolaziti da se zabaviš na ovom mestu, ali ne u toj meri kao što je to bio slučaj pre više od 20 godina kada su ljudi hrlili u Požarevac da budu viđeni u Madoni.
foto: UU
Postojao je i radio koji je funkcionisao u okviru diskoteke. Kasnije je promenio vlasnika i funkcionisao pod drugim nazivom. Nekoliko meseci tokom 2004.godine radio sam u tom radiju zajedno sa ljudima koji su činili okosnicu starog radija Madona. Uhvatim tako sebe da sedim na zidinama diskoteke dok se sve priprema za koncerte tokom vikenda i razmišljam: Jebote, Uki sine, u kom to smehotresnom naučno-fantastičnom filmu ti živiš. Dopisnik stare devedesetdvojke-novinar u Markovom radiju.
Pekara Non-stop
Od čuvene pekare u centru grada koja je pripadala „porodici“ danas je ostao samo mali spoljni šank koji odoleva zubu vremena. Nikome nikada nije palo na pamet da ukloni sa tog mesta i danas nema bilo kakvu funkciju osim što dobro dođe prolaznicima da preslože stvari po torbama ili pregledaju dokumentaciju.
foto: UU
Markovo Porodilište
Nova bolnička zgrada počela je da se zida u Požarevcu 1998.godine na ideju Marka Miloševića, Slobodanovog sina. Nisam siguran da li je Milošević nameravao da mu se u toj zgradi rodi sin, ali ja i moja tadašnja devojka i sada supruga smo zamišljali kako će naša beba biti rođena baš u tom objektu od 9.000 kvadrata zamišljenom da bude porodilište, odnosno ginekološko-akušerski centar.
foto: UU
Međutim, svrgavanjem Miloševića sa vlasti više nije postojao interes da se zgrada završi, a ostali su neplaćeni radovi koji su jedne godine tokom vlasti DOS-a plaćeni celokupnom sumom lokalnog budžeta namenjenog za investicije.
foto: UU
Godinama je poluzavršena zgrada stajala i propadala, bez ideje i volje da se nađe rešenje za njen završetak i stavljanje u funkciju. Prošle su godine, a onda je najpre osposobljen prizmeni deo zahvaljujući projektu prekoraničnoj saradnji Evropske unije, da bi prošle godine krenulo uređenje i ostatka zgrade, opet uz pomoć novca EU. Evo, 20 i nešto godina godine kasnije ja i žena omatoreli, dete na faksu, a mi gledamo radnike koji se motaju po istoj zgradi. Samo, porodilište će sada biti svedeno samo na jedan sprat. Čak i to u današnjim prilikama može da zazvuči megalomanski.
