(The Urosh) – Koronavirus je gotovo preko noći promenio naše živote. Nedavno smo ušli u drugu godinu pod vanrednim okolnostima koje su nas prinudile da se odreknemo nekih ustaljenih navika i hteli to ili ne, prihvatimo nove normalnosti.
Postoje oni koji bi bez razmišljanja izjavili da preziru sve što je sa sobom donela pandemija i da im nedostaje način života koji su vodili do marta 2020.godine.
Apsolutno ih razumem, pre svega zbog toga što je zaraza mnoge unesrećila i njihov život lišila nekih dragih ljudi.
Međutim, i bez korone svet bi se menjao, kao što je uvek to činio, a kroz istoriju smo uvek imali ljude koji su žalili za prošlim vremenima. Tako su u tridesetim godinama prethodnog veka neki žalili za ludim dvadesetim. Postoje generacije koji i dan-danas pate za Titovim dobom i erom samoupravnog socijalizma, čak i oni kojima su devedesete –Serbian edition bile bog vreme za život.
Ali, slažete se da mora postojati barem tračak nečeg pozitivnog što se dogodilo u čitavom ovom cirkusu. Ako ste prepoznali šta je to, da li ste se se trudili da to nešto sačuvate, negujete i razvijate, jer čemu život ukoliko je sve oko nas samo priča o smrti koja nas okružuje i preti?
Pokušao sam da prepoznam kod sebe šta se to promenilo, šta mi nedostaje, šta ne volim, ali i šta je to što je napravilo pozitivan zaokret u mom životu za ovih godinu i kusur dana. Krenuću od početka, a svaki početak je šokantan. Obeležavaju ga
Strah i panika
Početak vanrednog stanja u Srbiji krajem marta prošle godine, moram da priznam, podsetio me jena prve večeri NATO bombardovanja 1999.godine. Mislim da su se čak i datumski poklopali, a najizraženija emocija koju sam mogao da prepoznam kod sebe i drugih je strah od nepoznatog. Kao što pre 22 godine nisam mogao ni da pretpostavim šta mogu da očekujem i na koji način će tadašnji nevidljivi neprijatelj delovati, tako ni 2020. nisam mogao da naslutim kako će nam ovaj novi i ništa manje ili više neljudski napasnik sjebavati živote. Taj strah od nepoznatog je možda i najomraženija stvar koja mi se dogodila tokom ovog perioda. Srećom, taj osećaj nije potrajao dugo.
ilustracija: Pixabay
Tišina
Sećate se kada je sve stalo? Zavoleo sam tu neverovatnu tišinu koja bi iznanada zavladala tokom noći. Sve je bilo zatvoreno, ljudi bi se zavukli u kuće, automobila nije bilo na ulicama, čak bi se i psi ućutali. Otvorio bih širom prozor i imao utisak da sam okružen prazninom iz koje nije dopirao ni najmanji šum. Neko bi se prestravio. Meni je bio potreban odmor i apsolutni mir.
foto: UU/TD
Priroda
Zbog smanjene aktivnosti ljudi, životinje su iznenada dobile veći prostor. Pojavilo se prošlog proleća toliko ptica za koje sam ubeđen da sam prvi put primetio da postoje na ovom prostoru. Trudio sam se da se budim sa izlaskom Sunca, samo da bih pola sata u krevetu mogao da slušam njihovu pesmu. Onda bih se dohvatio dvogleda i pokušavao da ih uočim na okolnim kućama i drveću. Pretraživao bih wikipediju i hvatao sebe u ushićenju što ih prepoznajem na slikama. Svaku priliku koristio bi da više vremena provodim na otvorenom, u prirodi. Nije mi problem da čak i sam odlutam zemljanim putevima na obodu Požarevca ili po brdima i šumama Đerdapa uživajući u predelima i posmatranju živog sveta.
ilustracija: Pixabay
Porodica
Iznenadno zatvaranje, mnoge je suočilo sa time da će veći deo vremena tokom dana provoditi sa članovima porodice. Kod nas bi, recimo, očekivano bilo da ćemo povaditi oči jedni drugima. Dogodilo se suprotno. Pokazalo se da možemo prilično harmonično da funkcionišemo na malom prostoru danima i nedeljama i pronalazimo zajednička interesovanja. Pojavila se i velika zabrinutost za roditelje koji su postali najugroženija kategorija u čitavom ovom haosu. Ipak, ispostavilo se da su oni iskulirali čitavu situaciju, pa čak i uspeli da prošle godine dva puta odu na letovanje u dve različite države na dva različita kontinenta.
House gardening
Izgleda blesavo, ali uživao sam doslovno vodeći računa o svakoj travci i grančici u svom malom dvorištu, ne samo tokom zabrane kretanja, već sve do pozne jeseni. Po čitav dan bih nešto orezivao, zasađivao ili presađivao. Onda bih sedeo i divio se kako je sve uređeno i na svom mestu. Kupili smo novu garnituru za sedenje, gomilu led sijalica i sada jedva čekam da sve to ponovo montiram i da ponovo seckam, plevim, kosim i izležavam se uz neku muzikicu i žestinu, a što ne bi moglo.
ilustracija: Pixabay
Noćni život
To što kafane ne rade noću velika je muka. Život je stvarno jednostavniji kad možeš da jednom ili dva puta nedeljno ušikaš u društvu velikog broja poznatih i nepoznatih ljudi. Lepo se izludiš, izbaciš sve gluposti koje su ti se nakupljale tokom nedelje i posle se budeš normalan neko vreme. Uvek sam se „plašio“ svoje reakcije kada ovo ponovo bude bilo moguće. Hoću li znati da stanem?
ilustracija: Pixabay
Pešačenje
Noćni život sada je šetnja. Najčešće između 21 čas i ponoći. Izuzetan osećaj je hodati gotovo praznim ulicama i parkovskim stazama po noći. Kada nema otvorenih prodavnica i kafića, ljudi se povlače u svoje domove. Razume se, još je i hladno, ali čak i tokom zime bilo je bezbroj ugodnih večeri za šetnju. Kreneš od jednog do drugog kraja grada, kroz parkove, po brdima. Gledaš udaljena svetla gradova na horizontu. Desi se na trenutak nestane struja u čitavom gradu,a ti podigneš glavu ka nebu i zaprepastiš se milionima zvezda koje sjaje iznad tebe.
Hrana
To, koliko smo se natovili tokom lokdauna, dovoljno i sami znate. Imao sam osećaj da će mi prejedanje doći glave zajedno sa kovidom. Prvo sam se nagojio 10, pa sam smršao 30 kilograma zbog straha od visokog pritiska, masne jetre i krvnih sudova, odnosno svega gde bi me kovid čekirao ukoliko projuri kroz organizam. Počeo sam više da uživam u jelu i da žvaćem…
ilustracija: Pixabay
Maske
Ako mi nešto ide na nerve više od ograničenja i svih informativnih sadržaja srpskih medija, onda su to maske. Iritiraju mi ušne školjke. Magle mi naočare koje moram da nosim jer bez njih sam kao krtica. Trenutak u kome sam zaboravio da stavim masku dok ulazim u prodavnicu i prodavačica me opominje, dok se neki ljudi okreću i pilje u mene je jedan od najiritantnijih koji može da se dogodi.
ilustracija: pixabay
Prisnost
Zagrljaji, ljubljenje, hendšejk. Žureze, proslave, iznenadni susreti na ulici. Sve to nedostaje i nije normalno da je prestalo da postoji. Pozdrav pesnicom kao u boksu ili laktozdrav? Bilo je možda malo zanimljivo u početku. Ide mi na nerve.
ilustracija: Pixabay
Vakcine
Znate ono, nisam antivakser, ali… To je najponavljanija rečenica koju ste čuli među ljudima od kad je počelo pelcovanje u Srbiji. Zašto? Zato što se o vakcinama zna koliko i o samom virusu, odnosno ne zna se gotovo ništa. Obožavam dvostruku negaciju. Opet, mi smo u samom vrhu svetske liste kada je u pitanju procenat vakcinisanog…i ostalo ispiranje sivih ćelija kroz pakao ponavljanja identično skovanih medijskih izveštaja na svim televizijama.
ilustracija: Pixabay
Putovanja
Nekada sam često putovao u okviru posla i upoznavao nove ljude. Poslovna putovanja danas, barem u mojoj profesiji ne postoje. Gotovo svi seminari, konferencije, sastanci gdebih mogao da se uglavim svedeni su na onlajn format. Putujem samo sa porodicom i upoznajem nove krajeve i turističke destinacije u Srbiji. Verovatno znate koliko su svi pogođeni situacijom i koliko se vodi računa o preventivnim merama u najpoznatijim odmaralištima u zemlji.
ilustracija: Pixabay
Zoom aplikacija
Znam da ima ljudi kojima je ovo prihvatljiv alat. Meni nije. Uvrnuto mi je da komuniciram sa gomilom glava koje me posmatraju sa ekrana. Nikada mi nije bilo opuštemo ni u poziciji jedan na jedan. Vidim se sa drugarom posle 100 godina. Ne znam šta da mu kažem. Kažu da ljudi zbog Zuma imaju poremećaj da druge ljude na ekranu isključivo doživljavaju ili kao izuzetno bliske ili kao neprijateljske osobe, pa zauzimaju gard. Ja imam ovo drugo. Manite me Zuma.
ilustracija: Pixabay
Kovid kao tema u javnosti
Novinarima je pandemija koronavirusa otvorila masu novih tema kojima su mogli da se bave. One najzanimljivije ljudske priče su vrlo brzo istrošene. Inače je malo činjenicama potkrepljenih informacija, a čitavo informisanje o i u vezi kovida pretvorilo se u suludu kampanju i sapunicu u kojima je sve dramatično, svi su teatralni, najčešće lupetaju ili šize i čine potpuno sulude i nelogične poteze.
ilustracija: Pixabay
Društvene mreže
Doslovno rasadnik gluposti i generator sukoba. Mnogo mi je žao i mislim da su ljudi skrenuli sa teorijama zavere. Sumnja i nepoverenje su normalne pojave u ovako pokvarenom društvu, ali suluda naklapanja i gotovo naivno verovanje u sve što bilo ko isprdi po tastaturi nisu. Krivica društvenih mreža je što namerno usmeravaju ljude kao drugim istomišljenicima, stvarajući kod njih iluziju da većina u društvu zastupa iste stavove kao oni. Trudim se da održavam balans među onlajn prijateljima koji su sve dalje jedni od drugih, ali me nekad sramota kad vidim šta ljudi pišu.
ilustracija: Pixabay
Heroji i antiheroji
Mislim da su heroji svi koji se suočavaju sa nemogućim situacijama, rizikujući sopstveno dupe i opet uspevaju da urade nešto dobro, bilo da je to spasavanje života ili doprinos boljitku čitave zajednice. Ne mislim da su svi medicinski radnici heroji. Heroje bi uvek trebalo tražiti u pojedincima, ali isključivo onim koji nose iskrenost u srcu i čije namere su čiste. Političari su antiheroji i svi koji nastupaju sa pozicije moći.
ilustracija: Pixabay
Vreme i svrha
Pojam vremena je dolaskom kovida u naše živote postao drugačiji. Svest o tome da vrlo lako već sutradan može da iscuri iz ruku, natera te da više razmišljaš o prolaznosti. Sve ono što je bilo „možda u nekoj prilici“ nekada, postane „a zašto ne odmah“ sada, jer dobro znaš da nemaš svo vreme ovog sveta da juriš svoj rep kao štene sa glistama. Neke stvari prestanu da se podrazumevaju, neki prioriteti prestanu da postoje, pojavi se nešto novo što nisi ni znao da nosiš u sebi.
Svet se menja i stvari više nikad neće biti iste. Mi nismo isti.
O tempora, o mores!
